„Halo, ja sam, da se nađemo posle?“, pitao ju je jednom rukom držeći volan, a drugom mobilni, dok su mu bale curile na usta od pomisli da će ubrzo da fasuje jedan seks na brzaka. „Valjda nema pandura u blizini, još bi mi samo falilo da me vide kako razgovaram dok vozim i da me kazne, ionako nemam para“. „Važi, reče mu Nada, pokupi me na starom mestu, za pola sata mi se završava smena“. Simo se zadovoljno smeškao dok je grozničavo razmišljao gde da je vodi u ovo doba dana. Svi jebarnici, jebališta, jebodromi, nazovi ih kako god hoćeš su  u ovo doba vrlo prometni, ljudi prolaze tuda relativno često jer je sezona radova na njivama, a i u šumarcima je vrlo prometno jer se spremaju drva za zimu, a ne bi bilo pametno da ih neko zatekne u kolima na gomili pa da kažu njenom mužu, ili, ne daj Bože, njegovoj ženi, bilo bi belaja.

Nada ode u WC da se malo sredi. Stala je ispred ogledala, popravila šminku i frizuru. „Moram da mu budem lepa i seksi, mora da poželi da me ima tu, na vratima od kola, pred svima. Onom mom kretenu od muža ništa ne bi moglo da zapadne za oko, približi mi se samo kad je pijan kao majka, odradi posao za 5 minuta radi odrađivanja bračne dužnosti i to najčešće u misionarskom položaju i posle toga zaspi kao klada. Nikakvog uzbuđenja, nikakve strasti. “

Simo napravi par krugova, vozeći dvadeset na sat. Razmišljao je da sedne negde da popije pivo na brzaka, onda bi duže trajalo, ali ne bi valjalo, jer bi mu bazdilo iz usta na alkohol, a Nada to ne voli jer je to podseća na muža, dosta joj je što mora da ljubi pivsku flašu kod kuće.

„Gde da je vodi?“, opet se pitao. U vrzinu ne može, vrzinjar (karao je u vrzini) je bio sa osamnaest, kad mu bube, komarci i ostala gamad iz vrzine nisu smetala, a sad to ne bi mogao podneti. Ni njoj se to ne bi sigurno dopalo. Utom je vide kako izlazi i zaustavi se uz ivicu trotoara, tik pored nje. Ona žurno uskoči u kola, da je ko ne vidi. “Maco, dobro izgledaš danas”, reče joj milujući je po butini. Trnci joj prođoše niz kičmu. “Hvala, kuco. Idemo?” Dodao je gas. Izlazili su iz grada. Ni dalje mu niti jedno dobro mesto nije padalo na pamet. U očajanju, rodi mu se glupa ideja, najgluplja od svih. Skrenu na neasfaltiran put i nastavi vožnju još jedno pola sata. Pred njima se ukaza ogromno prostranstvo gradske deponije, sa svim njenim čarima. “Mislila sam da češ da me vodiš u hotel, ovde smrdi?!“. „Pa i pička posle osam sati rada ne miriše baš najlepše”, pomisli on, okrenu kola i dodade gas.

Prvo napravite smešu od 80% vode, 15% deterdženta (bolje nekog gušćeg, npr. Fairy - ja) i 5% glicerina. Zatim uzmite stari reket, umočite i počnite sa igrom. Baloni će biti ogromni i veoma su zarazni, ja sam se igrao ceo dan, kao dete, otimao sam svom klincu reket da ih ja pravim. Nekad je postojao deterdžent koji se zvao Sjaj i koji je bio izvanredan za pravljenje . Sipao bih ga bez vode i odjednom bi moglo da izleti po pedesetak balona, a pošto sam stanovao iznad haustora gde je bila promaja non - stop (prolaz sa jedne na drugu stranu zgrade), baloni bi leteli svuda i bilo ih je milina gledati.
Kako je samo lepo biti mali, deca ne znaju šta imaju i hoće što pre da porastu, a onda bi se svi vratili u detinjstvo.

Nekad mi se čini da imam toliko toga da kažem, ali kad bih krenuo, odjednom je glava prazna, tako da onda nemam da kažem ništa. Nije ni čudo što mi najveća inspiracija dolazi na šolji, jer tu čovek dolazi samo jednim poslom, oslobođen svih briga i obaveza, tako da uvek nove ideje naiđu, nekad polako kao malo tvrdo govance koje predstavlja čep onom što iskulja posle njega. Posle pola toga zaboravim, pa mi žao što tu negde ne držim olovku i papir ili bar mobilni, da mogu da izdiktiram trenutne misli. Juče mi, recimo, palo na pamet da pišem svoju biografiju, jer tu bih zaista imao materijala, počev od mnoštva likova koje lično poznajem, do obilja događaja koje bih prilično verno mogao opisati. Tek sa ove distance mogu da kažem da nije sve crno – belo u šta sam slepo verovao (i bio duboko u zabludi) kao jako mlad i zelen. Ta biografija bi bila uglavnom samo meni i interesantna i možda ponekima koje bih opisao (želeli bi da vide da li sam ih ocrnio ili nahvalio). Pošto bih pisao ono što stvarno mislim, velika većina bi se i naljutila, no to bi bilo ono što sam ja, ne cvećka, već jedan pomalo samoživ, sebičan, gadan i loš lik. Sve izbegavaš da nekome kažeš u lice šta misliš radi dobrih odnosa i lepog ponašanja, ali konačno shvatiš da je tako trebalo odavno da radiš. Ono malo preostalih bi bili oni što zaista vrede. Kad na vreme vidiš kako ljudi mogu biti ružni, prljavi i zli iznutra, onda te i malo ljudskosti i dobrote zaista obraduje. Toliko glume i fasada, toliko identiteta da je internet malo dete u poređenju sa minutom pravog života, toliko laži i onih koji u njih slepo veruju, toliko pretvaranja i kameleona, toliko cinizma i prećutkivanja, toliko zanemarivanja i negiranja. Toliko se ljudi prave ludi, žive kao da se nije dogodilo ono što ne žele da vide. I svima je lepo, svi se smeškaju nabacujući svoj najbolji kez, govoreći sebi da je lepše da imaju i život u laži sa lepom fasadom nego da svojim komšijama budu najnoviji aber i osoba za sažaljenje...

Pustio sam vodu i oprao ruke.

Nekad, kad sam bio baš mali, sam ludeo za sakupljanjem samolepljivih sličica i popunjavanjem albuma. Nije bila samo fora da popuniš album, već da imaš što više sličica koje ćeš nositi u školu, razmenjivati duplikate, ili igrati par - nepar. Ne sećam se koji album mi je bio baš prvi, ali jedan od prvih je bio Ljubav je, sa momkom i devojkom golih guzičica i ljubavnim porukama ispod koje su sve počinjale sa Ljubav je. Bio je baš lep i neobičan, naročito za klinca tih godina. Onda bio je tu i album Pčelica Maja, sa nezaobilaznim trutom Pavlom, pa Tarzan koji sam prvi popunio i gde sreći nije bilo kraja kad sam zalepio poslednju sličicu. Onda su došli fudbaleri Španija `82. Tu sam prvi put zamrzeo nekog ćelavog lika, mislim da je bio golman i igrao je za Poljsku ili Češku, a sve zato što bih sličicu sa njegovim likom dobijao u svakoj turi sličica, kao da su samo njega štampali, imao sam skoro 20 njegovih sličica. Zatim je tu bio Zagor i Čiko (Felipe - Kaetano - Lopez - Martinez i Gonzales), kao i Snorkijevci.
A danas, danas su sličice skupe.

Nekad sam jako želeo da se tetoviram. Mislim, želim to i dalje, ali nisam baš siguran da bih uradio tatoo o kome sam maštao. Možda mi se jednog dana to ne bi svidelo, pa bih posle dao još veće pare za lasersko skidanje tetovaže. Zašto? Zato što moja ideja nema veze ni sa čim, to je jednostavno nešto što mi je slučajno palo na pamet, neke lude asocijacije povezane sa trenutkom listanja engleskog rečnika i oblikom brojeva koji liče na slova. Niti je to bilo vezano za neki događaj meni važan, niti za neku osobu koju bih da nosim na telu do kraja života, već jednostavno ideja za koju sam se zalepio ni sam ne znam zašto. Izgledala mi je  kao dobra tada, čak odlična, čak sam i maštao da sakupljam lovu i to konačno uradim. Ali, godine prođoše, ali je ja ne uradih. Dođe emisija Miami and L.A. Ink i ja se setih kako sam nekad maštao o toj parnoj lokomotivi, napred bi se video onaj „ledolomac“ i deo pruge, iz točkova bi izvirivale kandže, a iz tela lokomotive krila, dok bi na prednjem delu vijorio pamflet u stilu starog papirusa sa natpisom „Train 23“. Naravno, crna dimčina bi kuljala iz dimnjaka lokomotive. Prava mešavina SF-a i horora.

Hm, možda. Do tada ću da gledam zanimljivu Kat von D i priče njenih mušterija kojima baš znači taj tatoo što ga stavljaju, vezan za najintimnije trenutke njihovih života, za najbliskije osobe, stvarne događaje, za proživljene patnje, za sam život, ma kako gorak bio. „Tatoo – ruža na grudima....“

Kome trebaju besplatne vize,
sigurno ne sirotinji,
to nas neće izvući iz krize,
može samo da nas više kinji,
da mislimo kako ni za šta nismo,
da mislimo kako stoka mi smo,
ni da odemo do najbližeg grada,
za nas je samo folk parada,
ljubići, sapunice i veliki bratovi
ispred neizvesnost, a iza ratovi.
Niko neće decu da pravi,
svako se bori da preživi,
privatnik radnika po ceo dan mlavi,
država se sama sebi divi
umesto da nekog zaštiti.
Kad tražiš prava, dobiješ bolest,
Kad tražiš zarađeno, dobiješ pendrek,
štrajkači gladuju, seku prste,
ili stoje na pruzi,
bogati se oklo krste,
jer nemaju dodira sa masom,
opčinjeni sopstvenom rasom.
I tako u krug - do druga je drug,
opet se naziru barikade,
zabava na ulici za stare i mlade.
Šta nam to rade?
Šta nam to rade?

Pre 3 dana nam je crkao usisivač. Housel, 1400 vati. Bio je dobar, dok nije crkao, dobro je vukao i nije imao većih kvarova, osim par manjih, kad je crevo počelo da puca, a u crevu je bila i žica za dovod struje, pa je tako naš Housel dobio zakrpe u vidu braon lepljive trake. Na kraju je papučica prsla, nije mogla da se zalepi, pa smo je vezali kanapom. I kao vrhunac, zapalio se kalem u motoru, zbog pregrevanja, ili lošeg kontakta u crevu. I tako ja i žena rešimo da ujedinimo kapital od naših akcija i da kupimo novi, tako da nam je juče stigao novi ljubimac, Gorenje Asteroid.

Nekim ljudima svašta pada na pamet. Ponekad i morbidne ideje poput ove. Šta je "pesnik" hteo da kaže? Da su oni koji tu žive ovce? Ili da će, u najgorem slučaju , završiti ovako ako se pobune protiv "sile". Da će im stoka biti pobijena? Ili je ovo delo bekrija kojima je u dokolici cevčenja piva ispred zadruge palo na pamet da se malo provozaju, a usput i zabave. Jer, sigurno nije neko došao u nedođiju da tu okači glavu ovce, već je to uradio neko ko živi blizu. Nekad su tako indijanska plemena plašila nezvane goste i terala sve nepoznate sa svoje teritorije. Možda i neki " gazda" želi ovim da otera sve putnike namernike. Šta reći....

Krenulo je bilo da mi kuva u stomaku, onaj neprijatan osećaj treme, i baš sam se pitao da li je to najava nečeg gadnog. Bila je. Pošli smo bili na saučešće. Čovek umro prethodni dan, i to, gle ironije, kad je pošao na sahranu. Nije bio suviše star, oko 54 godine. Užasna, iznenadna smrt, najgora stvar koja se može desiti porodici. Verovatno nisu znali šta ih je snašlo. Pričali smo neobavezno dok sam išao uz brdo, brzinom oko 30 km na sat. Ispred mene oštra krivina. Odjednom izleće auto i ja već vidim da neće moći da me izbegne. Osećaj kao na filmu, samo sa nama kao glavnim glumcima, isprekidane sličice spojene u jedan frejm, jedan jedini trenutak. Cimam volanom udesno u pokušaju da pobegnem ka kanalu, ali ne vredi. Pošto je preticao na punoj liniji kultivator, idući sigurno oko 60 ili više na sat, auto nije mogao da se ispravi, zadnji kraj mu prelazi na našu stranu i udara nas po levom boku, što izaziva pucanje nosača zadnjeg točka, gde se točak sabija unutra, pucanje cevi za dovod ulja za kočnice, krivljenje lima iznad točka i na vratima, ubacivanje brave na vratima unutra i lomljenje štop svetla, i rotiranje za 180 stepeni. Vidim da nismo povređeni, povlačim ručnu i izlazim vičući u afektu, pominjući mu i majku i sve po spisku, i onog ko mu dade dozvolu. On izlazi sa još jednim i kaže mi da nije lepo što mu psujem majku, a u meni kuva, samo mislim: "Šta, još treba i da se izljubimo?!!!" On nastavlja da baljezga, optužujući me da sam išao uz belu liniju i da me je zato zakačio, počinje on mene da napada u stilu napad je najbolja odbrana. Govorim mu kako je on kriv, da sam ja bežao, a napetost je tolika da smo na ivici da se tu potučemo. Sin mu je tu i on malo smiruje situaciju, žena me stišava, ona je hladna u tom momentu. U meni i dalje kuva, ne mogu ni da pozovem saobraćajnu policiju, jer nikako da ukucam pozivni. Kad sam ih konačno dobio, ne uspevam da se objasnim sa njima, nikako da shvate gde je mesto gde se to desilo. Policajac me zove 2 puta da me pita da mu objasnim, što me u tom momentu još više živcira i čuje usput prepirku nas dvojice, kaže mi da se ne svađamo. Trebalo im je oko 40 minuta da dođu. Merili su, slikali su, mi smo potpisali izjave i duvali u balon. Ni kod jednog nije bilo alkohola. Policajac kaže da je trebalo da se nagodimo. Kakva nagodba, umalo nas nije pobio, da nas je gađao direktno, ni «a» ne bismo rekli. Ili da smo se prevrnuli u livadu, niz padinu. Odgurali smo auto u kanal. Pružio sam mu ruku kad je odlazio…